Category: Split

Svako misto, selce i grad na karti imaju svoje koordinate. Split ima svoje koordinate. Možemo ga precizno locirat. Možemo opisat njegovu klimu, arhitekturu koja prevladava, možemo nabrojat sve njegove kvartove i ulice. Ali sve to još uvik govori samo o prostoru. To je Split ka fizički okoliš, puka geografija, skup podataka koje mogu naučit čak i oni koji sa Splitom nemaju veze.

Evo recimo, svi znaju za Dioklecijanovu palaču. Čak i ako nikad nisu bili u Splitu, sigurno su vidili slike. Dioklecijanova palača je prostor, građevina. Ali šta je ona za mene? Za mene je ona lutanje po ulicama Geta, ispijanje kava sa sestrom vikendom, misto prvih izlazaka, misto na kojem sam čekala nekoga ko nikad nije doša. Za nekoga možda znači nešto drugo. Isti prostor za dvoje ljudi može bit skroz različito misto. Geografija je zajednička, iskustvo nije.

E pa, za tu posebnu emocionalnu vezu između čovika i mista postoji pojam: topofilija. Yi-Fu Tuan je definira ka doslovno „the affective bond between people and place or setting” — emocionalnu vezu između čovika i mista. To je onaj moment kada pridamo emocionalno značenje pukom fizičkom okolišu, kada on postaje prožet iskustvom, identitetom, uspomenama, vrijednošću i golim osjećajima.

A ja sam vam, ljudi moji, izgleda ogromni topofil. I ne, ne volim ja Split zato šta je „prilip”. Volim ga jer je moj. Split nije isto šta i „moj Split”. Taj prostor je posta misto tek kad sam u njega uložila nešto. Uložila godine života tu, iskustvo napuštanja i povratka, uložila sve uspomene koje su nastale putem. Na kraju krajeva, u njega sam utkala svoje vrime.

Postoji Split ka fizički grad i Split kojeg nosim u sebi. Ovaj prvi se može točno definirat, izmirit, opisat. Ovaj drugi teško ili nikako. Turistički vodič možda može opisat Split. Ali ne može opisat MOJ SPLIT. Ne može opisat ono šta osjećam kad na sunčano jutro učinim đir po gradu, spustim se Marmontovon, prošetam priko Matejuške, nahranim i pomazim Tomija, vratim se nazad do Rive, sidnem na klupu, gledam u more, odem u Get popit kavu u Kale, popričam s ljudima koje sretnem. Još manje on može opisat moje osjećaje kroz prošlost. Split mog djetinjstva, onaj posebni miris ranog lita, način na koji je sunce padalo po kamenim kućama, kosire koji vrište i mišaju se s krikovima galeba, redikule kojih više nema, a svi smo ih znali po imenu…

I da se referiram sada malo na Calvinove Nevidljive gradove. Oni nisu samo građevine i ulice. Oni su sastavljeni od sjećanja, želja, znakova, priča i iskustava ljudi koji ih nastanjuju. Možda bi i Calvino reka da ne postoji jedan Split. Postoji ih onoliko koliko ljudi koji ga nose u sebi i vole.

Ali ne, nemojte mislit da je topofilija idealiziranje mista. Ona je često kompleksna i proturječna. Možemo volit misto, osjećat da mu pripadamo i da je dio našeg identiteta, a istovremeno bit i jako kritični prema njemu. I zato se nemojte začudit ako me uvatite kako grintam. Kako grintam o komunalnom neredu, gužvama, apartmanizaciji ili nečem sličnom. Kritika je po meni baš znak vezanosti i ljubavi, a ne njihova suprotnost. Da, mi Splićani smo učinili da čak i grintanje može bit oblik topofilije.

Sad kad sam konačno dala ime onome šta već dugo osjećam, svatila sam da svi mi imamo neku našu geografiju. Ne onu iz atlasa, nego osobnu. Ulica kojom smo išli u školu, kuća bake i dide, plaža, kvart. Misto na koje se vraćamo, a koje drugima možda ne znači ništa.

Pa za kraj možda vridi malo stat i razmislit o vašoj topofiliji. Koje je to misto vaš dom, uspomena i dio vas? I koje misto, kad ga više nema prid vama, i dalje možete pronać u sebi?

Neki dan sam bila s tatom i sestrom na jednoj malo dužoj kavi i svatila sam da smo te dvi i nešto ure zapravo proveli žaleći se. Nismo se žalili na naše živote i sudbine, ne. Žalili smo se na one obične, male i svakodnevne stvari.

I onda sam tako malo počela promišljat o našoj urođenoj potrebi za grintanjem, koje je, ako mene pitate, neka vrsta umjetnosti jer zna bit toliko osebujno i posebno. A zašto je to grintanje često potpuno bezazleno? Pa zato šta smo na kraju dana uglavnom sritni i zadovoljni, stvarno jesmo. Na kraju dana uglavnom se ne bi ni s kim minjali za živote. Grintanje je samo mali začin našoj svakodnevnici.

I tako sam zadnjih par dana obraćala pozornost na svoje misli dok šetam gradom i na rečenice koje mi ljudi onako usput dobace kad se pozdravimo na ulici ili u dućanu pa sam odlučila s vama podilit ovu malu splitsku struju svijesti.

„Svaki, ali svaki vodič koji prođe Getom svojim gostima kaže da je ovo mirno misto na kojem uglavnom samo lokalci piju kavu i da tijekom svog boravka u Splitu obavezno dođu baš tu. Pa se onda mislim, čekaj malo, kako će to i dalje bit misto di samo lokalci piju kavu ako svaki dan stotine turista čuju istu rečenicu?”

„Zašto sva mista za sladolede, sendviče, barovi i slično imaju talijanska imena? Benti miša, pa uskoro će im ponestat glagola na -are i poznatih talijanskih slikara i kipara.”

„Ali stvarno, ko ovo more platit?!”

„Vidi ovih stranaca, polugoli kraj osnovne škole.”

„Ko zna pošto je doša fažolet.”

„Ma kako oni očekuju od nas da manje koristimo auta ako su busevi toliko poskupili?”

„Zar je vodičima toliko teško reć gostima da stanu na desnu stranu i puste nas da prolazimo?”

„Ma je li molim te, zimi smo im i mi dobri, a liti bezobrazno dignu cijene.”

„Al isto zamisli da sad, recimo, moraš bit u Zagrebu.”

„Ne znam ko je ovome da dozvolu za ovo.”

„Upeklo pošteno, a još nije ni devet uri.”

„Evo me doma, dobre volje sam odma,
na materinoj spizi šta skuva ću izist.”

„Ne moš više ni stol uvatit, samo ovi stranci s laptopima.”

„Dobro je, ima neke bave.”

„Ajme ovi galebovi stvarno nisu normalni.”

„Ovi su izvadili cijev od klime vanka i sad ne mogu stavit sušit šugamane.”

„A opet, di ćeš lipše?”

I tako dalje i tako dalje. Svako godišnje doba nosi svoje, a ovo su definitivno splitska litnja razmišljanja.

I neka se ko ne uvridi. Ne mislimo mi ništa loše. Grintamo, komentiramo i mudrujemo, ali barem s nama znate na čemu ste.