Blog

Prošlu nedilju smo se u 11 sati ujutro uputili iz Dubrovnika prema Bariju. Trajekt Dalmacija krenija je točno u 11, ako ne i koju minutu prije (zapamti ovu informaciju, bit će bitna dalje hehe). Vožnja je bila sasvim ugodna, poprilično komodna i s dosta sadržaja. Cijene na samom trajektu, ka šta smo i očekivali, paprene.

Brod je u luku Bari uplovija oko šest i nešto popodne, čak i ranije od predviđenog. Tamo ga je dočekala mala skupina meni malo smišnih radnika, ka da su ispali iz nekog filma koji se lagano sprda s talijanskim jugom. Flegma, usporeni, rade sve da bi si olakšali posal. I tako je počela naša mala pustolovina na samom taku čizme, u talijanskoj Pugli.

Stvarno nisam namjeravala pisat o ovome putovanju, nisam ga smatrala bitnim za ovaj moj mali blog. Ali vrlo brzo, možda već iduće jutro, počela sam primjećivat sličnosti, ali i razlike između moje Dalmacije i Puglie i, sasvim nesvjesno, uspoređivat ove dvi regije. Jasno nam je da nijedna usporedba vašeg doma i regije u susjednoj državi ne može bit objektivna, ali ja ću se potrudit bit šta iskrenija i svakako se neću bojat kritizirat naše.

Želim započet ovu malu usporedbu sličnostima jer su mi one svakako simpatičnije i lakše za predočit vam. Jedne od prvih stvari koje se nametnu kada se priča ili piše o Dalmaciji, ali i Pugli, su razni stereotipi. Diplomirana sam talijanistica i velika zaljubljenica u talijansku kulturu i svakodnevno pratim ono šta se tamo događa pa znam o čemu govorim. To su uglavnom stereotipi o linim i nerednim južnjacima. Stereotipi o glasnim i temperamentnim ljudima, ljudima koji se snalaze na razne načine kako bi izbjegli rad, stereotipi koji često nastaju iz pozicije „superiornih“. Jasno nam je da se radi o pretjeranom generaliziranju i da su ti stereotipi često samo dobra legenda, ali kako mi je jedan momak u Bariju reka: „U svemu ima istine. Malo, ali je ima.“

Ja mislim da istina nije da su južnjaci, ovi naši hrvatski ili talijanski, lini. Dapače, kako i kod nas kroz povijest, tako i kod njih, južnjaci su možda jedni od najvridnijih ljudi, ljudi koji su od ničega stvorili svašta. Istina se, po meni, nalazi u tom mediteransko-fjakastom pristupu životu.

U Pugli ljudi žive na ulicama, stave plastičnu stolicu, sidnu i promatraju svit. Popodne, kad je sunce najjače, biže u kuće i sakrivaju se iza tendi na balkonima. U Pugli isto postoje iznimno efikasne nadzorne kamere, iliti nonice koje sve prate kroz svoje prozore. Puno slika koje svakodnevno vidite u Dalmaciji možete vidit i u Pugli. Rekla bih da se u zraku jednostavno osjeća slična atmosfera, sličan vibe.

I okoliš je sličan. Na kraju krajeva, koliko god naše obale bile različite, ipak dilimo isto more. Kad se šetate Barijem uz more, nekad je teško reć di se zapravo nalazite. Napravila sam malu igru sa svojim pratiteljima na Instagramu u kojoj su, samo na temelju slike, morali pogodit radi li se o Pugli ili Dalmaciji. Slika jedrilice, mora i kamena svih je navukla na Dalmaciju, ali zapravo je prikazivala jedno sunčano popodne u Bariju.

Svakako, kad bih u jednoj rečenici morala izrazit glavnu sličnost ovih regija, rekla bi da je to ono nešto neopisivo ričima, neki osjećaj familijarnosti.

Razlike su me, da budem iskrena, pomalo i iznenadile. Nisam mislila da će ih bit toliko, a posebno nisam mislila da ću u nekim trenucima bit toliko svjesna koliko zapravo volim svoje.

Postoje razlike koje „idu u prilog“ njima i one koje idu nama. Ono šta se vidi čim prošetate centrima gradova koje smo posjetili, a posebno gradića i sela, je da su Talijani ipak puno više sačuvali autentičnost. Naravno, i kod njih je turizam jedna iznimno bitna grana i kod njih se nastoji komercijalizirat sve i izvuć šta više novaca, ali sve se to radi na osnovama njihove tradicije. U starom dijelu Barija nonice na ulicama, recimo, rade orecchiette isprid vas, koje onda prodaju. Da, odlična turistička prevara, neki bi rekli, ali žene stvarno rade manistru, a orecchiette baš i potječu iz Puglie. Pa realno, zašto ne? Prodajete nešto svoje, ne odustajete od toga.

Isti se obrazac može vidit i u njihovoj kužini. Njihovi restorani i pekare su jednostavni. Devedeset i pet posto njih u ponudi ima nekoliko vrsta manistre i neizostavnu focacciu barese, koju smo svakodnevno naručivali i uživali u njoj. Bari nije malen grad, a gradići poput Alberobella velika su turistička središta, ali ja nigdi nisam vidila fine dining restoran. Nije mi se dogodilo da šetam centrom i da su oko mene samo restorani stranih kužina. Svi, ali svi restorani na koje smo nailazili imali su istu ili sličnu ponudu, baš kako je nekad i kod nas bilo. Nema prilagođavanja isključivo turistima, nema onoga da dođu Amerikanci i žele jest najbolji sushi, jede se ono šta je vezano za tu regiju.

Dok smo tako šetuckali centrom Barija, fascinantno mi je bilo vidit kako u svim tim kućicama, bez obzira na to šta je dio njih pretvoren u apartmane, i dalje žive lokalci. Neki su prizemlja ostavili turistima i žive na gornjim katovima, neki uopće ne iznajmljuju, ali te njihove uličice pune su života, pune dice koja se igraju, ka u nekoj seriji. Šta je to zadržalo Talijane u centru, a da nas nije moglo?

Još jedna od stvari o kojoj nas Talijani mogu puuuuno naučit je zemlja. Dok smo se vozili kroz unutrašnjost Puglie, bili smo oduševljeni kako je svaki centimetar obrađen. Tisuće maslina, vinove loze, suhozida, cili krajolik ispunjen time. Doslovno cili. Ali dobro, mi uvik možemo uvozit iz Italije, je li tako?

Da me ne bi puno povea sarkazam iz prethodnog ulomka, bolje je da se uvatim malo onih razlika koje su mi potvrdile koliko zahvalna moram bit šta sam se rodila baš u Dalmaciji. Da ne okolišam, Puglia je jedan poprilični komunalni nered. I znam šta ćete sad reć, ali virujte mi, ovaj nered je na skroz drugoj razini nego kod nas.

Škovace, škovace posvuda. Škovace u većim gradovima poput Barija, škovace u turističkim mistima poput Polignana. Škovace u centru grada, škovace na cestama, škovace čak i na aerodromu. I ne radi se o tu i tamo kojem bačenom papiru, radi se o smeću koje izgleda ka da se tu gomilalo danima, tjednima, ka da niko odavno nije bija zadužen pomest tu ulicu. Posebnu količinu škovaca viđali smo uz međugradske ceste i tu je u pitanju bija malo krupniji otpad, ali najveći problem je šta ga je bilo skoro pa na svakom kantunu. Dojam su mi dodatno pogoršali pločnici, često popucali, ponekad i razvaljeni, ali svakako zapušteni. A o visokim travama koje izgleda da se uopće ne kose da vam i ne govorim.

Za kraj bi se volila dotaknit temperamenta. Često se nas Dalmatince naziva ludima, često se moj Split zove „grad slučaj“, često se govori da smo divljaci. Ali ljudi, ako stvarno mislite da je to tako, otiđite u Pugliu i uvjerit ćete se da je sve stvar perspektive. Ako gledamo sa stajališta nekoga sa sjevera Hrvatske, da, možda smo previše temperamentni. Ali za južnjaka iz Italije mi smo male bebe. Na ulicama Barija čula sam više svađa i deranja nego u tri miseca u Splitu, a meni i mom partneru Dubrovčaninu snalaženje po njihovim cestama bilo je pravi izazov. Žmigavce daje jedan na deset, a na pješačkom ne staje apsolutno niko pa ti jedino preostaje da okušaš sriću i zakoračiš.

Došlo je vrime da se ukrcamo na trajekt i vratimo na našu stranu Jadrana. Trajekt je ovaj put krenija s desetak, petnaestak minuta zakašnjenja i u Dubrovnik nije stiga ranije.

Prošli tjedan u Pugli sitija me na ono šta sam u biti oduvik i znala. Svako misto na ovoj kugli zemaljskoj ima svoje dobre i loše strane. U svakom mistu ima nešto šta bolje funkcionira nego kod nas, ali i nešto na šta se mi ni u devet života ne bi mogli naviknit. Bilo kako bilo, za mene vridi ona stara: „Svuda pođi, kući dođi.“

Otok Vis – vječna tema mojih tekstova, vizuala i razgovora uz kavu. Otok koji me, osim genetski, obilježija na još puno načina. Ali to koliko je oblikova moj identitet nije ono o čemu vam želim danas pisat.

Danas vam želim približit jednostavnost koju je tako teško pronać, a koja još uvik živi na Visu, možda malo uspavana doduše. Ja sam je na svom zadnjem boravku tamo probudila, a ko zna, možda ću dio toga uspit prinit i vama, bez obzira di se nalazili.

Na Visu ja mogu bit ja. Nestaju sve nesigurnosti, sumnje i brige oko onoga šta drugi misle. Skidam šminku, oblačim nešto lagano i široko, skidam lak s noktiju, stavljam maramu u kosu i samopouzdanje se lagano vraća. Ali pitam se, zar samopouzdanje ne donosi baš top stajling, isfenirana frizura i pokoji estetski zahvat? Mislim, to je ono šta nam se stalno nameće, čime nas stalno bombardiraju na društvenim mrežama i televiziji. A kako se onda ja baš najlipše osjećam u toj otočnoj ogoljenosti? Kako to da sve Viške koje vidim na ulicama rijetko nose šminku, a tako su predivne i tako zrače?

Sloboda, ljudi moji. Rasterećenost. To dovodi do apsolutnog samopouzdanja i lipote. I nemojte mislit da se referiram samo na fizički izgled, to bi bilo banalno. Iz te jednostavnosti i slobode proizlazi puno toga, a posebno onoga šta smo već odavno zaboravili. Opsjednutost fizičkim je smetnja, podražaj kojem smo stalno izloženi, a toliko je nepotreban. To na Visu nestaje.

Sidim tako prošli tjedan na klupici, južina divlja, sprema se kiša, a ja razmišljam o svemu tome. Već se osjećam bolje, preporođeno, a tu sam tek koji dan. Gledam gnjurca koji se pokušava odlučit na skok u more, a nikako da to i napravi. Na kraju lagano protrese krila i šljap, skoči i zapliva. Gledam galebe koji traže skrovište od nevere. Gledam kako se svađaju s vranama. Razmišljam koji dućan će ove nedilje bit otvoren i oćemo li pronać sve šta nam triba za ručak. I to je to. Taj tren barem tu završavaju naše brige.

I šta onda svaćam? Svi nepotrebni podražaji kojih u gradovima ima na svakom kantunu, ode su svedeni na minimum. Briga o tome kako ti stoji nova vešta, kolika ti je brada, kašnjenje autobusa, prometna gužva, prijatelji koji te nagovaraju na odlazak u neki klub koji se otvara baš večeras… sve to nestaje. I onda vidiš da si izliječen. Vidiš da počinješ primjećivat sitnice, a te sitnice te tako umiruju da često toga nisi ni svjestan. Svaćaš da se tvoj živčani sustav oporavlja, da „otpušta“. Misliš se: „Pa jesmo li mi zapravo stvoreni za ovakav život? Možemo li uopće podnit onaj drugi, a da ostanemo zdravi?“

Znam, neko će možda reć da je ovo puko romantiziranje, da je ta jednostavnost upravo izvor problema… Možda stvarno i je, ne znam. Ali znam kako se osjećam kad sam tamo. Znam da je to moje misto za odmor duše i moje misto za pronalaženje odgovora. I to je jedino bitno.

I zato neka ti ovaj kratki tekst posluži ka mali vodič. Bez obzira odakle me čitaš, pokušaj i ti pronać svoje sigurno misto, svoga učitelja, jednostavnost koju si izgubija još ka dite. Možda za tebe ona nije oslobađanje od najnovijih trendova iz svita lipote ili promatranje mora i galebova. Nebitno, samo je pronađi.

U zadnje vrime stalno smo i sa svih strana bombardirani sadržajem o dugovječnosti i zdravlju. Stalno nam dolaze reelsi sa savjetima za dugi život, svi oko nas su svaki dan u teretani, broje unos proteina i umisto kave piju matchu. Čak su i babe na Pazaru počele pričat o autofagiji, brojanju koraka i optimalnom unosu vode.

U takvim uvjetima normalno je da te ponese i da i ti pokušaš povatat šta više od tih savjeta, a nerijetko i da postaneš opsjednut time. Razmišljaš je li točna teorija da moraš imat više malih obroka ili su pak u pravu oni koji kažu da su to izmišljotine i da su dovoljna dva obroka u danu. Možda se osjećaš zbunjeno, izgubljeno pa čak i priplašeno jer kako ću ja sad znat radim li pravu stvar??

Ali ljudi, je li vam ikad palo na pamet kako jedan Dalmatinac, koji je rođen u siromaštvu i koji je cili život proša bez suplemenata, besmislenih dijeta i bez nekih posebnih ograničenja, poživi više i kvalitetnije od nekoga ko je cili život jurija najnovije wellness trendove? U čemu je caka?

U zadnjih par godina sam na svome „wellness putu“ prošla kroz sve i svašta i došla do zaključka koji želim podilit sa šta više ljudi da izbjegnu godine gubljenja i bacanja novaca, a ponajviše živaca.

Postoje zone na svitu di se iz nekih naizgled neobjašnjivih razloga živi duže. Neke od tih zona su i hrvatski otoci, pa i otok Vis. Evo recimo, moja viška pranona živila je do 94. Ne tribam vam ni govorit da o suplementima i raznim detoksima nije znala apsolutno ništa. Kopkala me cila ta priča pa sam se odlučila malo posvetit istraživanju njene pozadine. Pranone nažalost više nema, ali postoji još jedan primjer u mojoj okolini koji se bliži devedesetoj. Ne samo da će uskoro uć u to famozno desetljeće života nego je i vitalniji i sposobniji od većine ljudi 30 godina mlađih. I zato ću vam u nastavku ispričat kako izgleda jedan tipični litnji dan s 87-godišnjim Antom, čovikom koji iz više razloga može poslužit ka primjer i lekcija.

Antini dani, ka i kod većine ljudi njegove dobi, prate dobro poznati mu ritam. Ujutro se budi rano, već oko pet ili šest uri. Najčešće odma, dok još nije puno vruće, ode u vrtal i zaliva. Kaže da je to njegova mala jutarnja tjelovježba. Dakle nema utega ni sprava, ali zato ima skala koje se tribaju učinit ili tereta koji se triba podignit. I to nas dovodi do njegovog prvog savjeta za dugovječnost, a to je umjerena i prirodna fizička aktivnost. I da, naglasija je umjerena više puta jer Ante ne viruje u korist velikog umaranja. Neko bi reka pravi Dalmatinac, ali ja bi nadodala da je to iznimno inteligentan Dalmatinac. Njegova se aktivnost nastavlja u prvoj jutarnjoj šetnji do mista, s obaveznim spuštanjem na more kasnije i plivanjem. Ne bi virovali, ali Ante dnevno napravi u prosjeku 17 000 koraka. Jako impresivno, zar ne?

Malo pomalo bliži se vrime obida, a to nas dovodi do druge stvari koju ovaj vitalni Dalmatinac smatra jako bitnom za naglasit. Ante kaže da je prava spiza jako bitna za dug život. I ne, on se ne ograničava, ne gleda u kalorije i ne stavlja si zabrane. On jednostavno jede kako je navika, a to je uglavnom lagana mediteranska spiza. Ujutro fetica kruva s maslom i medom uz čaj, a za ručak ili riba ili meso, ali obavezno uz čašicu vina i nešto slatko iza. Ante je jedan od većih ljubitelja slatkoga koje znam i virujem da mnogi to ne bi doveli u vezu s dugim životom, ali ja se sve nešto mislim… da nije možda veći problem strah od šećera nego šećer sam?

Naravno, naše navike i životni stil iznimno su važni za dugovječnost, ali šta je s onim šta nam je u glavi? Promatrajući Antu sve više sam počela mislit da barem 70 posto njegove vitalnosti dolazi upravo iz njegovog mentaliteta i njegove naravi. Kad sam ga prvi put pitala koja je tajna vitalnosti, bez oklijevanja mi je reka humor i smij. I stvarno, Ante je jedna jednostavna osoba koja se uklopi sa svim dobnim skupinama i rijetko šta svaća ozbiljno. Kaže da čim legne u krevet i stavi glavu na kušin odma zaspe jer je sve svoje brige ostavija iza sebe. Teško je povirovat u to, ali svih ovih godina Ante nikad nije patija od nesanice. Koliko nas se još može pohvalit time? Kaže da svaki problem može bit riješen. I znate šta? Mislim da je u pravu i mislim da je to jedna od najvridnijih lekcija koje mi je da. Jedna tako jednostavna rečenica, a tako lipo objašnjava odakle dolaze moje anksioznosti i strahovi.

Idući savjet koji sam dobila i za kojeg mislim da će vam bit jako koristan je uživanje u različitim interesima i kontakt s ljudima. Ne kažu džabe da su usamljenost i dosada češći uzročnici srčanih problema od cigareta. Ante je ima impresivnu karijeru. Počea je iz siromaštva, a izgradija je svoje malo carstvo. Osim posla, kroz godine je bija predsjednik raznih sportskih klubova i uvik je na neki način bija koristan član društva. Čini se da imat životnu svrhu itekako ima veze s dugim životom.

Točno se sićam kad sam se lani nakon tih par dana s Antom vraćala s Visa i razmišljala o svemu ovome. I onda sam svatila da nas naš način života, koliko se god zdrav činija, može uništit ako proizlazi iz straha i ako smo rob tih silnih pravila. Virujte mi, veću štetu će vam učinit sladoled kojeg niste pojili, a tako ste ga jako tili, nego onaj kojeg ste pojili u društvu i ćakuli i u kojem ste uživali. I ne, ja ne kažem da se triba živit neuredno i da se o temi zdravlja nikad ne triba promišljat. Ja samo kažem da možda ekstremni pristup kojeg ljudi danas sve više uzimaju i nije baš najzdraviji. Možda je ključ svega u životu stvarno balans. Možda je ključ svega život kojeg Ante vodi na Visu. Mali vrtal, dobra spiza, puno smija i glava toliko mirna da zaspemo čim oči zatvorimo.

Ali samo da vam još nešto kažem. I Antina žena je sudjelovala u tim našim malim razgovorima. Ona tvrdi da se on ne bi niti približija ovim ozbiljnim godinama da nema nje i njene brige. Pa je li onda možda najbitniji sastojak za dugi život ljubav? Dajem vam to na razmišljanje.

Ovaj tekst je moja mala ispovijest. Priča ide ovako:

Prije nekoliko godina život me malo vozika i tako sam se našla u situaciji da razmišljam o selidbi van Dalmacije, štoviše, van Hrvatske. Dalmacija mi je bila tisna, nezanimljiva, ka da je bila izvor svih mojih problema. Naši ljudi su mi se činili prejednostavnima, priprostima, ka da ne svaćaju šta sve ima tamo vanka i ka da sam ih prerasla (da, bila sam baš onako mladenački nadobudna).

U jednom trenu prestalo se radit samo o razmišljanju – dobila sam konkretnu ponudu u bliskoj budućnosti. Austrija. Sasvim logičan izbor, mnogi bi rekli. Više prilika za posal, bolja zarada i uređeniji sistem. Zvučalo je obećavajuće. I stvarno, i u mojoj glavi ta je ideja bila jako privlačna. Mislila sam da će selidba magično riješit sve moje probleme, mislila sam da ću se selidbom „oslobodit”. Ma bilo je sve to skupa iznimno privlačno dok nije proradila neka intuicija, neka neodređena točka duboko između droba i prsiju, neki grop u želucu, nešto nemoguće za opisat ričima. Na engleskom bi se to danas popularno nazvalo „gut feeling“.

U jednom trenu (a točno se sićam kad i kako je bilo), taman negdi nakon šta sam legla u krevet i bezuspješno pokušala zaspat, u glavi su mi se počele stvarat slike. Ja u nekom velegradu, ja bez obitelji, ja bez mora, ja na kiši, ja koja ne govorim jezik, ja koja se osjećam isprazno i uplašeno. Ono šta je dotad samo bila ideja i privlačna ponuda, sad se počelo lagano konkretizirat i poprimat oblike. Grop u drobu lagano je počea peckat i tad sam se zapitala: „Pa želim li ja uopće ić“?

U tom trenutku nisam mogla svatit je li to uzbuđenje, je li to strah koji je prirodan u takvim situacijama ili je možda nešto treće u pitanju. Nekoliko miseci kasnije svatit ću da je to bilo čisto odbijanje, alarm i poruka koje mi je moje tilo svim sredstvima pokušalo poslat.

Jesam li se ja stvarno tila priselit? Moguće, ali sumnjam. Da budem iskrena, doma mi nije bilo uopće loše. Nisam živila u siromaštvu, imala sam sve šta mi triba. U čemu je onda bija problem? Možda mladenačka znatiželja, sklonost promjenama? Ne, nisam nikad bila takav tip.

Moj problem je bija taj šta sam se izgubila. Izgubila sam svoje vrijednosti, izgubila sam ono šta sam uvik volila, izgubila sam ono kako su me odgojili. Izgubila sam sebe. Moj dotad dugo građeni dalmatinski identitet sakrija se negdi, a zaminili su ga neki drugi identiteti – identiteti koji zapravo nikad nisu bili moji, identiteti koje sam si nametnila da bi popunili one praznine. Izgubila sam sebe i bila sam uvjerena da će kompletna promjena scenarija bit moj lijek. Spas sam tražila izvana, a ne iznutra. Zapravo, ja sam konstantno bižala od svog kraja i od svojih ljudi, čak i kad sam svaki dan provodila tu.

A onda, nakon šta sam bila do kraja slomljena, počela sam se gradit iznova. Dalmacija, koja je nekad predstavljala moj glavni problem, sad me spasila. Osvijestila sam sve one dijelove sebe koji su uvik postojali, a bili su zaboravljeni. Počela sam se poistovjećivat s Dalmatincima. Pa na kraju krajeva, oni su moji ljudi, oni su mi najbliži, to je jedino i prirodno. Nisam ja ništa posebna – ja sam u većini slučajeva baš onakva kakvi su i oni. Naš temperament je isti.

Sve to dovelo me do toga da ka nikad dotad zavolim one koji su tu bili prije mene. Osjećala sam jako intenzivnu povezanost sa svojim precima i jednako intenzivnu želju da i svoje potomke donesem na svit baš tu. Počela sam i uživat u svim onim stvarima koje su me dotad nervirale. Pa neka je sporo, pa neka je kaos, pa neka je flegma – zapravo mi baš to i odgovara. Živčani sustav mi se posljedično počea opuštat, osjetila sam se sigurno i, gle čuda, želje da odem i napustim svoj kraj više nije ni bilo.

Kako je ta želja odjednom mogla nestat ako se ništa objektivno u mom životu nije prominilo? I dalje sam se bavila istim stvarima, i dalje sam zarađivala isto. Pa, prominila sam se ja i možda mi je baš to tribalo. Možda mi je tribalo da želim otić, da sve to zamislim, da se slomim i da se ponovno pronađem. Dalmacija je uvik bila dio mene i ja sam bila dio nje. Kroz Dalmaciju sam pronašla svoj put, svoje ciljeve, svoju sadašnjost i, nadam se, budućnost. A samim time, kroz Dalmaciju sam ponovno pronašla sebe. I stvarno, ništa mi na tom putu nije pomoglo ka ona i njeni ljudi.

Ko zna, možda bi mi i tamo negdi u Austriji bilo dobro, možda bi se stvari odlično posložile, ali to sad uopće nije moja briga. Ja sam tu i uživam u svim dobrim i lošim stranama moga kraja, jer toliko mu barem dugujem.

Već neko vrime imam potrebu pisat o fenomenu dalmatinske matere, ali da budem iskrena, nisam se osjećala previše inspirirano. Nisam znala kako sve te misli i osjećaje stavit u riči. A onda sam otišla doma za Uskrs i podsjetila se šta je to gotovo pa mitsko biće – dalmatinska mater. I zato je ovaj tekst posvećen svim materama diljem Dalmacije, ali i njihovoj dici koja ih čine takvima kakve jesu i zaokružuju cili taj fenomen.

Moja mater ili tipična dalmatinska mater, dođe vam na isto. Ona je jednostavno to – slika i prilika. Moja mater rinta i doma i na poslu. Ona sto puta kaže: „Od jutros nisam stala“, ali svejedno inzistira da sve sama napravi jer tako je najbolje. Moja mater nediljom ujutro ide na misu, popije kavu posli i do dvi ure već nekako magično napravi ručak. I to ne bilo kakav ručak, nego pravu gozbu. Moja mater za svaki blagdan kaže da neće radit puno kolača, a onda ih se ne moš riješit danima iza. Kaže: „Neću ove godine kuvat šunku za Uskrs“, a onda je svejedno izvadi iz frižidera. Moja mater me pozove na spontani ručak uz upozorenje da nije mislila radit ništa posebno, a to „ništa posebno“ bude bolje od obroka u luksuznom restoranu.

Od dalmatinske matere ne očekuj velike riči. Moja mater mi nikad nije govorila da sam najpametnije i najbolje dite na svitu. Dapače, bila je moj najveći kritičar. Ali moja mater je, bez obzira na moje krive odluke, bez iznimke bila tu za mene. Pa ti sad vidi šta ćeš – sladunjave riči ili oslonac kad zagusti. Oh da, i jedan mali životni savjet: ako u životu misliš ić malo nekonvencionalnijim putem, teško da će se to svidit jednoj pravoj dalmatinskoj materi. I zato ti je bolje koji put primučat i pičit po svom, a mater će na kraju dana svejedno, na neki njen način, bit tvoja podrška.

Dalmatinska mater je Sherlock Holmes. Moja mater je skoro pa uvik mogla osjetit kad se događalo nešto jako loše, ali i jako dobro. Valjda je to ta neka majčinska intuicija, a u nas se još dodatno pomišala sa snagom i borbenošću jedne prave Dalmatinke. Ma dalmatinska mater je jača od Freuda. Ona zna kakav je ko i prije nego šta taj neko to sam shvati. I baš zato je moja mater uvik imala najbolji njuh za ljude u mom životu. Kad se samo sitim koliko puta me to kod nje znalo živcirat, ali na kraju je uvik nekako ispala u pravu. I zato vam dajem savjet broj dva: uzimajte u obzir materino mišljenje pri izboru važnih osoba, bilo da su prijatelji ili partneri.

Prava dalmatinska mater ima kontakte svugdi. Ne znaš točno kako, ali njena mreža ljudi ide od doktora, sestara i šaltera na općini do žene šta radi u laboratoriju i čovika šta može pogledat papire. Uvik, ali apsolutno uvik, kad sam imala neki problem koji bi se inače triba rješavat tjednima ili misecima, moja bi ga mater uspila riješit u dan. „Čekaj, zvat ću ja jednu ženu.“ I odjednom se stvari pomaknu. To je jednostavno dalmatinska mater koja je kroz život upoznala pola grada i sa svima ostala u dobrim odnosima. A kad ona nazove, rijetko ko može ostat imun na taj posebni šarm.

Dalmatinska mater je stvarno fenomen koji bi se triba proučavat. Nije ni čudo šta je protagonist svih tih pisama. I znate šta? Istina je da su najlipše oči moje majke i da sam na njenoj spizi odma dobre volje. Istina je da vas niko ne može izbacit iz takta, ali ni utješit ka ona. Istina je da nas često dovodi do ludila, ali jednako tako je i istina da ćemo skoro pa svi, na jedan običan četvrtak popodne dok čistimo kužinu iza ručka, shvatit da polako i sami postajemo naša mater. Uvatimo sami sebe da smo joj slični u nekim malim detaljima – njenim poštapalicama koje smo pokupili ili u načinu na koji stavljamo sušit robu. I sve te stvari koje nam je uvik tupila i koje su nam često zvučale glupo odjednom dobiju smisao i postajemo svjesni da je ona stara „Vidit ćeš kad dođeš u moje godine“ najtočnija izjava od svih.

Ali, na kraju dana, ja baš i ne bi imala ništa protiv da se pretvorim u svoju mater. I zato se nemoj sramit tih dijelova u svom karakteru. Prigrli ih, iskoristi ih na najbolji način, otpusti možda nešto šta smatraš lošim za tebe i prenosi sve to dalje svojoj budućoj dici, nećacima, učenicima ili kome god se već nađe u tvom životu. Jer dalmatinska mater je dio našeg identiteta – možda više od svega ostalog.