Kažu da misto u kojem provedeš prve godine svog života postaje tlo tvoje duše. Otkad sam čula tu rečenicu, ne mogu prestat razmišljat o njoj.
U zadnje vrime me baš ubija nostalgija. Mislila sam da to dolazi sa starenjem, ali u mene, izgleda, sve mora bit naopako. Posjetila me tamo negdi sredinom dvadesetih i više me ne pušta. Prvo sam joj se opirala, a onda sam svatila: „Pa dobro, ima i u toj nostalgiji neke lipote.” Ali šta sad, kako se borit s njom? Kako je usmjerit na nešto dobro? Može li se uopće? I onda mi je sinulo (a zapravo sam to slutila već i puno prije) – pisanje. Pisanjem izlaze sve te moje misli, konkretiziraju se i osjećam se par kila lakše.
I tako sam, nakon tri godine traženja sebe u kreativnom smislu i kroz moj glavni dalmatinsko-mediteranski projekt na društvenim mrežama, svatila da je upravo ovo veliki dio mene. Ja nisam fotograf, ne znam ništa o tome. Ja nisam content creator, nemam živaca za to. Ja nisam ni pisac, samo strastveno konzumiram tuđe riči. Ja se ne mogu svrstat ni u jednu kutiju. Ja samo želim prinit svoje ideje, svoju nostalgiju, svoja žaljenja i, najviše od svega, svoju ljubav prema korijenima. I zato sam tu. I zato nemojte osuđivat i nemojte analizirat. Ovo je samo moja mala terapija, moj način nošenja sa životom, moje misli bez filtera.
Ali vratimo se sada tlu moje duše. Rođena u Rokovoj ulici, na pet minuti od samog srca Splita, svoje prve godine provela sam, naravno, u centru grada. Tako su me odgojili. Neizostavna stvar svaki dan bila je otić u grad, uvik je nešto tribalo obavit. U grad se išlo kupit nove cipele, sestri pribor za školu ili možda pilića od marcipana u Kirigina. U grad se išlo hranit golubove na Rivi ili popit vruću čokoladu u Semafora. U grad se išlo u kino.
Kad smo se nakon nekoliko godina priselili malo istočnije, i dalje je odlazak u grad bija nešto bez čega se nije moglo. Centar grada je, bez da sam to ka mala svaćala, lagano gradija moj identitet. Stara kuća u kojoj sam naučila hodat, njena velika terasa, njen miris u proliće, njene kupe i kosiri šta lete poviše, sve me to formiralo.
Onda sam narasla i sve se jednostavno nastavilo vrtit oko centra grada. Pije mi se kava, ajmo u grad. Ide mi se u šetnju, možemo po gradu. Svaki kafić u Getu bija je bar jednom moj drugi dnevni boravak. Hodala bi ulicom i javljala se stanarima, i oni bi se javljali meni, ka da sam i sama dio njih i ka da zadnjih dvadeset i kusur godina nisam provela na tamo nekom Sućidru.
I evo me sad, nešto godina kasnije, život je, kako to obično biva, krenija nekim svojim tokom i razdvojija me od mog grada. Bože, kako volim dramatizirat. Na nekih dvistotinjak kilometara sam od Splita, ali nikad nisam bila previše racionalna i ajde ti sad objasni mome srcu kako stvari zapravo stoje. Ajde ti sad objasni nekome ko ne razumi kako te jedno tako malo područje može definirat i obilježit za cili život.
Ali ja znam da vas se puno slično osjeća, pišete mi to svakodnevno. Puno vas žudi za nečim i odbrojava dane do povratka. Moja nostalgija je ovakva, obilježena godinama u kojima sam odrasla i Splitom koji mi ih je podarija. Vaša je možda drugačija, ali na kraju dana opet su sve nekako slične, uvuku se negdi duboko i uvik su tu. Nekad te samo lagano peckaju, a nekad te preplave toliko da ih čak i fizički osjećaš.
Evo, sad kad sam je podilila s vama nemojte mi samo reć da s godinama postaje još gore.
Leave a Reply