Category: Dalmatinski život

U zadnje vrime stalno smo i sa svih strana bombardirani sadržajem o dugovječnosti i zdravlju. Stalno nam dolaze reelsi sa savjetima za dugi život, svi oko nas su svaki dan u teretani, broje unos proteina i umisto kave piju matchu. Čak su i babe na Pazaru počele pričat o autofagiji, brojanju koraka i optimalnom unosu vode.

U takvim uvjetima normalno je da te ponese i da i ti pokušaš povatat šta više od tih savjeta, a nerijetko i da postaneš opsjednut time. Razmišljaš je li točna teorija da moraš imat više malih obroka ili su pak u pravu oni koji kažu da su to izmišljotine i da su dovoljna dva obroka u danu. Možda se osjećaš zbunjeno, izgubljeno pa čak i priplašeno jer kako ću ja sad znat radim li pravu stvar??

Ali ljudi, je li vam ikad palo na pamet kako jedan Dalmatinac, koji je rođen u siromaštvu i koji je cili život proša bez suplemenata, besmislenih dijeta i bez nekih posebnih ograničenja, poživi više i kvalitetnije od nekoga ko je cili život jurija najnovije wellness trendove? U čemu je caka?

U zadnjih par godina sam na svome „wellness putu“ prošla kroz sve i svašta i došla do zaključka koji želim podilit sa šta više ljudi da izbjegnu godine gubljenja i bacanja novaca, a ponajviše živaca.

Postoje zone na svitu di se iz nekih naizgled neobjašnjivih razloga živi duže. Neke od tih zona su i hrvatski otoci, pa i otok Vis. Evo recimo, moja viška pranona živila je do 94. Ne tribam vam ni govorit da o suplementima i raznim detoksima nije znala apsolutno ništa. Kopkala me cila ta priča pa sam se odlučila malo posvetit istraživanju njene pozadine. Pranone nažalost više nema, ali postoji još jedan primjer u mojoj okolini koji se bliži devedesetoj. Ne samo da će uskoro uć u to famozno desetljeće života nego je i vitalniji i sposobniji od većine ljudi 30 godina mlađih. I zato ću vam u nastavku ispričat kako izgleda jedan tipični litnji dan s 87-godišnjim Antom, čovikom koji iz više razloga može poslužit ka primjer i lekcija.

Antini dani, ka i kod većine ljudi njegove dobi, prate dobro poznati mu ritam. Ujutro se budi rano, već oko pet ili šest uri. Najčešće odma, dok još nije puno vruće, ode u vrtal i zaliva. Kaže da je to njegova mala jutarnja tjelovježba. Dakle nema utega ni sprava, ali zato ima skala koje se tribaju učinit ili tereta koji se triba podignit. I to nas dovodi do njegovog prvog savjeta za dugovječnost, a to je umjerena i prirodna fizička aktivnost. I da, naglasija je umjerena više puta jer Ante ne viruje u korist velikog umaranja. Neko bi reka pravi Dalmatinac, ali ja bi nadodala da je to iznimno inteligentan Dalmatinac. Njegova se aktivnost nastavlja u prvoj jutarnjoj šetnji do mista, s obaveznim spuštanjem na more kasnije i plivanjem. Ne bi virovali, ali Ante dnevno napravi u prosjeku 17 000 koraka. Jako impresivno, zar ne?

Malo pomalo bliži se vrime obida, a to nas dovodi do druge stvari koju ovaj vitalni Dalmatinac smatra jako bitnom za naglasit. Ante kaže da je prava spiza jako bitna za dug život. I ne, on se ne ograničava, ne gleda u kalorije i ne stavlja si zabrane. On jednostavno jede kako je navika, a to je uglavnom lagana mediteranska spiza. Ujutro fetica kruva s maslom i medom uz čaj, a za ručak ili riba ili meso, ali obavezno uz čašicu vina i nešto slatko iza. Ante je jedan od većih ljubitelja slatkoga koje znam i virujem da mnogi to ne bi doveli u vezu s dugim životom, ali ja se sve nešto mislim… da nije možda veći problem strah od šećera nego šećer sam?

Naravno, naše navike i životni stil iznimno su važni za dugovječnost, ali šta je s onim šta nam je u glavi? Promatrajući Antu sve više sam počela mislit da barem 70 posto njegove vitalnosti dolazi upravo iz njegovog mentaliteta i njegove naravi. Kad sam ga prvi put pitala koja je tajna vitalnosti, bez oklijevanja mi je reka humor i smij. I stvarno, Ante je jedna jednostavna osoba koja se uklopi sa svim dobnim skupinama i rijetko šta svaća ozbiljno. Kaže da čim legne u krevet i stavi glavu na kušin odma zaspe jer je sve svoje brige ostavija iza sebe. Teško je povirovat u to, ali svih ovih godina Ante nikad nije patija od nesanice. Koliko nas se još može pohvalit time? Kaže da svaki problem može bit riješen. I znate šta? Mislim da je u pravu i mislim da je to jedna od najvridnijih lekcija koje mi je da. Jedna tako jednostavna rečenica, a tako lipo objašnjava odakle dolaze moje anksioznosti i strahovi.

Idući savjet koji sam dobila i za kojeg mislim da će vam bit jako koristan je uživanje u različitim interesima i kontakt s ljudima. Ne kažu džabe da su usamljenost i dosada češći uzročnici srčanih problema od cigareta. Ante je ima impresivnu karijeru. Počea je iz siromaštva, a izgradija je svoje malo carstvo. Osim posla, kroz godine je bija predsjednik raznih sportskih klubova i uvik je na neki način bija koristan član društva. Čini se da imat životnu svrhu itekako ima veze s dugim životom.

Točno se sićam kad sam se lani nakon tih par dana s Antom vraćala s Visa i razmišljala o svemu ovome. I onda sam svatila da nas naš način života, koliko se god zdrav činija, može uništit ako proizlazi iz straha i ako smo rob tih silnih pravila. Virujte mi, veću štetu će vam učinit sladoled kojeg niste pojili, a tako ste ga jako tili, nego onaj kojeg ste pojili u društvu i ćakuli i u kojem ste uživali. I ne, ja ne kažem da se triba živit neuredno i da se o temi zdravlja nikad ne triba promišljat. Ja samo kažem da možda ekstremni pristup kojeg ljudi danas sve više uzimaju i nije baš najzdraviji. Možda je ključ svega u životu stvarno balans. Možda je ključ svega život kojeg Ante vodi na Visu. Mali vrtal, dobra spiza, puno smija i glava toliko mirna da zaspemo čim oči zatvorimo.

Ali samo da vam još nešto kažem. I Antina žena je sudjelovala u tim našim malim razgovorima. Ona tvrdi da se on ne bi niti približija ovim ozbiljnim godinama da nema nje i njene brige. Pa je li onda možda najbitniji sastojak za dugi život ljubav? Dajem vam to na razmišljanje.

Ovaj tekst je moja mala ispovijest. Priča ide ovako:

Prije nekoliko godina život me malo vozika i tako sam se našla u situaciji da razmišljam o selidbi van Dalmacije, štoviše, van Hrvatske. Dalmacija mi je bila tisna, nezanimljiva, ka da je bila izvor svih mojih problema. Naši ljudi su mi se činili prejednostavnima, priprostima, ka da ne svaćaju šta sve ima tamo vanka i ka da sam ih prerasla (da, bila sam baš onako mladenački nadobudna).

U jednom trenu prestalo se radit samo o razmišljanju – dobila sam konkretnu ponudu u bliskoj budućnosti. Austrija. Sasvim logičan izbor, mnogi bi rekli. Više prilika za posal, bolja zarada i uređeniji sistem. Zvučalo je obećavajuće. I stvarno, i u mojoj glavi ta je ideja bila jako privlačna. Mislila sam da će selidba magično riješit sve moje probleme, mislila sam da ću se selidbom „oslobodit”. Ma bilo je sve to skupa iznimno privlačno dok nije proradila neka intuicija, neka neodređena točka duboko između droba i prsiju, neki grop u želucu, nešto nemoguće za opisat ričima. Na engleskom bi se to danas popularno nazvalo „gut feeling“.

U jednom trenu (a točno se sićam kad i kako je bilo), taman negdi nakon šta sam legla u krevet i bezuspješno pokušala zaspat, u glavi su mi se počele stvarat slike. Ja u nekom velegradu, ja bez obitelji, ja bez mora, ja na kiši, ja koja ne govorim jezik, ja koja se osjećam isprazno i uplašeno. Ono šta je dotad samo bila ideja i privlačna ponuda, sad se počelo lagano konkretizirat i poprimat oblike. Grop u drobu lagano je počea peckat i tad sam se zapitala: „Pa želim li ja uopće ić“?

U tom trenutku nisam mogla svatit je li to uzbuđenje, je li to strah koji je prirodan u takvim situacijama ili je možda nešto treće u pitanju. Nekoliko miseci kasnije svatit ću da je to bilo čisto odbijanje, alarm i poruka koje mi je moje tilo svim sredstvima pokušalo poslat.

Jesam li se ja stvarno tila priselit? Moguće, ali sumnjam. Da budem iskrena, doma mi nije bilo uopće loše. Nisam živila u siromaštvu, imala sam sve šta mi triba. U čemu je onda bija problem? Možda mladenačka znatiželja, sklonost promjenama? Ne, nisam nikad bila takav tip.

Moj problem je bija taj šta sam se izgubila. Izgubila sam svoje vrijednosti, izgubila sam ono šta sam uvik volila, izgubila sam ono kako su me odgojili. Izgubila sam sebe. Moj dotad dugo građeni dalmatinski identitet sakrija se negdi, a zaminili su ga neki drugi identiteti – identiteti koji zapravo nikad nisu bili moji, identiteti koje sam si nametnila da bi popunili one praznine. Izgubila sam sebe i bila sam uvjerena da će kompletna promjena scenarija bit moj lijek. Spas sam tražila izvana, a ne iznutra. Zapravo, ja sam konstantno bižala od svog kraja i od svojih ljudi, čak i kad sam svaki dan provodila tu.

A onda, nakon šta sam bila do kraja slomljena, počela sam se gradit iznova. Dalmacija, koja je nekad predstavljala moj glavni problem, sad me spasila. Osvijestila sam sve one dijelove sebe koji su uvik postojali, a bili su zaboravljeni. Počela sam se poistovjećivat s Dalmatincima. Pa na kraju krajeva, oni su moji ljudi, oni su mi najbliži, to je jedino i prirodno. Nisam ja ništa posebna – ja sam u većini slučajeva baš onakva kakvi su i oni. Naš temperament je isti.

Sve to dovelo me do toga da ka nikad dotad zavolim one koji su tu bili prije mene. Osjećala sam jako intenzivnu povezanost sa svojim precima i jednako intenzivnu želju da i svoje potomke donesem na svit baš tu. Počela sam i uživat u svim onim stvarima koje su me dotad nervirale. Pa neka je sporo, pa neka je kaos, pa neka je flegma – zapravo mi baš to i odgovara. Živčani sustav mi se posljedično počea opuštat, osjetila sam se sigurno i, gle čuda, želje da odem i napustim svoj kraj više nije ni bilo.

Kako je ta želja odjednom mogla nestat ako se ništa objektivno u mom životu nije prominilo? I dalje sam se bavila istim stvarima, i dalje sam zarađivala isto. Pa, prominila sam se ja i možda mi je baš to tribalo. Možda mi je tribalo da želim otić, da sve to zamislim, da se slomim i da se ponovno pronađem. Dalmacija je uvik bila dio mene i ja sam bila dio nje. Kroz Dalmaciju sam pronašla svoj put, svoje ciljeve, svoju sadašnjost i, nadam se, budućnost. A samim time, kroz Dalmaciju sam ponovno pronašla sebe. I stvarno, ništa mi na tom putu nije pomoglo ka ona i njeni ljudi.

Ko zna, možda bi mi i tamo negdi u Austriji bilo dobro, možda bi se stvari odlično posložile, ali to sad uopće nije moja briga. Ja sam tu i uživam u svim dobrim i lošim stranama moga kraja, jer toliko mu barem dugujem.

Već neko vrime imam potrebu pisat o fenomenu dalmatinske matere, ali da budem iskrena, nisam se osjećala previše inspirirano. Nisam znala kako sve te misli i osjećaje stavit u riči. A onda sam otišla doma za Uskrs i podsjetila se šta je to gotovo pa mitsko biće – dalmatinska mater. I zato je ovaj tekst posvećen svim materama diljem Dalmacije, ali i njihovoj dici koja ih čine takvima kakve jesu i zaokružuju cili taj fenomen.

Moja mater ili tipična dalmatinska mater, dođe vam na isto. Ona je jednostavno to – slika i prilika. Moja mater rinta i doma i na poslu. Ona sto puta kaže: „Od jutros nisam stala“, ali svejedno inzistira da sve sama napravi jer tako je najbolje. Moja mater nediljom ujutro ide na misu, popije kavu posli i do dvi ure već nekako magično napravi ručak. I to ne bilo kakav ručak, nego pravu gozbu. Moja mater za svaki blagdan kaže da neće radit puno kolača, a onda ih se ne moš riješit danima iza. Kaže: „Neću ove godine kuvat šunku za Uskrs“, a onda je svejedno izvadi iz frižidera. Moja mater me pozove na spontani ručak uz upozorenje da nije mislila radit ništa posebno, a to „ništa posebno“ bude bolje od obroka u luksuznom restoranu.

Od dalmatinske matere ne očekuj velike riči. Moja mater mi nikad nije govorila da sam najpametnije i najbolje dite na svitu. Dapače, bila je moj najveći kritičar. Ali moja mater je, bez obzira na moje krive odluke, bez iznimke bila tu za mene. Pa ti sad vidi šta ćeš – sladunjave riči ili oslonac kad zagusti. Oh da, i jedan mali životni savjet: ako u životu misliš ić malo nekonvencionalnijim putem, teško da će se to svidit jednoj pravoj dalmatinskoj materi. I zato ti je bolje koji put primučat i pičit po svom, a mater će na kraju dana svejedno, na neki njen način, bit tvoja podrška.

Dalmatinska mater je Sherlock Holmes. Moja mater je skoro pa uvik mogla osjetit kad se događalo nešto jako loše, ali i jako dobro. Valjda je to ta neka majčinska intuicija, a u nas se još dodatno pomišala sa snagom i borbenošću jedne prave Dalmatinke. Ma dalmatinska mater je jača od Freuda. Ona zna kakav je ko i prije nego šta taj neko to sam shvati. I baš zato je moja mater uvik imala najbolji njuh za ljude u mom životu. Kad se samo sitim koliko puta me to kod nje znalo živcirat, ali na kraju je uvik nekako ispala u pravu. I zato vam dajem savjet broj dva: uzimajte u obzir materino mišljenje pri izboru važnih osoba, bilo da su prijatelji ili partneri.

Prava dalmatinska mater ima kontakte svugdi. Ne znaš točno kako, ali njena mreža ljudi ide od doktora, sestara i šaltera na općini do žene šta radi u laboratoriju i čovika šta može pogledat papire. Uvik, ali apsolutno uvik, kad sam imala neki problem koji bi se inače triba rješavat tjednima ili misecima, moja bi ga mater uspila riješit u dan. „Čekaj, zvat ću ja jednu ženu.“ I odjednom se stvari pomaknu. To je jednostavno dalmatinska mater koja je kroz život upoznala pola grada i sa svima ostala u dobrim odnosima. A kad ona nazove, rijetko ko može ostat imun na taj posebni šarm.

Dalmatinska mater je stvarno fenomen koji bi se triba proučavat. Nije ni čudo šta je protagonist svih tih pisama. I znate šta? Istina je da su najlipše oči moje majke i da sam na njenoj spizi odma dobre volje. Istina je da vas niko ne može izbacit iz takta, ali ni utješit ka ona. Istina je da nas često dovodi do ludila, ali jednako tako je i istina da ćemo skoro pa svi, na jedan običan četvrtak popodne dok čistimo kužinu iza ručka, shvatit da polako i sami postajemo naša mater. Uvatimo sami sebe da smo joj slični u nekim malim detaljima – njenim poštapalicama koje smo pokupili ili u načinu na koji stavljamo sušit robu. I sve te stvari koje nam je uvik tupila i koje su nam često zvučale glupo odjednom dobiju smisao i postajemo svjesni da je ona stara „Vidit ćeš kad dođeš u moje godine“ najtočnija izjava od svih.

Ali, na kraju dana, ja baš i ne bi imala ništa protiv da se pretvorim u svoju mater. I zato se nemoj sramit tih dijelova u svom karakteru. Prigrli ih, iskoristi ih na najbolji način, otpusti možda nešto šta smatraš lošim za tebe i prenosi sve to dalje svojoj budućoj dici, nećacima, učenicima ili kome god se već nađe u tvom životu. Jer dalmatinska mater je dio našeg identiteta – možda više od svega ostalog.