Ovaj tekst je moja mala ispovijest. Priča ide ovako:
Prije nekoliko godina život me malo vozika i tako sam se našla u situaciji da razmišljam o selidbi van Dalmacije, štoviše, van Hrvatske. Dalmacija mi je bila tisna, nezanimljiva, ka da je bila izvor svih mojih problema. Naši ljudi su mi se činili prejednostavnima, priprostima, ka da ne svaćaju šta sve ima tamo vanka i ka da sam ih prerasla (da, bila sam baš onako mladenački nadobudna).
U jednom trenu prestalo se radit samo o razmišljanju – dobila sam konkretnu ponudu u bliskoj budućnosti. Austrija. Sasvim logičan izbor, mnogi bi rekli. Više prilika za posal, bolja zarada i uređeniji sistem. Zvučalo je obećavajuće. I stvarno, i u mojoj glavi ta je ideja bila jako privlačna. Mislila sam da će selidba magično riješit sve moje probleme, mislila sam da ću se selidbom „oslobodit”. Ma bilo je sve to skupa iznimno privlačno dok nije proradila neka intuicija, neka neodređena točka duboko između droba i prsiju, neki grop u želucu, nešto nemoguće za opisat ričima. Na engleskom bi se to danas popularno nazvalo „gut feeling“.
U jednom trenu (a točno se sićam kad i kako je bilo), taman negdi nakon šta sam legla u krevet i bezuspješno pokušala zaspat, u glavi su mi se počele stvarat slike. Ja u nekom velegradu, ja bez obitelji, ja bez mora, ja na kiši, ja koja ne govorim jezik, ja koja se osjećam isprazno i uplašeno. Ono šta je dotad samo bila ideja i privlačna ponuda, sad se počelo lagano konkretizirat i poprimat oblike. Grop u drobu lagano je počea peckat i tad sam se zapitala: „Pa želim li ja uopće ić“?
U tom trenutku nisam mogla svatit je li to uzbuđenje, je li to strah koji je prirodan u takvim situacijama ili je možda nešto treće u pitanju. Nekoliko miseci kasnije svatit ću da je to bilo čisto odbijanje, alarm i poruka koje mi je moje tilo svim sredstvima pokušalo poslat.
Jesam li se ja stvarno tila priselit? Moguće, ali sumnjam. Da budem iskrena, doma mi nije bilo uopće loše. Nisam živila u siromaštvu, imala sam sve šta mi triba. U čemu je onda bija problem? Možda mladenačka znatiželja, sklonost promjenama? Ne, nisam nikad bila takav tip.
Moj problem je bija taj šta sam se izgubila. Izgubila sam svoje vrijednosti, izgubila sam ono šta sam uvik volila, izgubila sam ono kako su me odgojili. Izgubila sam sebe. Moj dotad dugo građeni dalmatinski identitet sakrija se negdi, a zaminili su ga neki drugi identiteti – identiteti koji zapravo nikad nisu bili moji, identiteti koje sam si nametnila da bi popunili one praznine. Izgubila sam sebe i bila sam uvjerena da će kompletna promjena scenarija bit moj lijek. Spas sam tražila izvana, a ne iznutra. Zapravo, ja sam konstantno bižala od svog kraja i od svojih ljudi, čak i kad sam svaki dan provodila tu.
A onda, nakon šta sam bila do kraja slomljena, počela sam se gradit iznova. Dalmacija, koja je nekad predstavljala moj glavni problem, sad me spasila. Osvijestila sam sve one dijelove sebe koji su uvik postojali, a bili su zaboravljeni. Počela sam se poistovjećivat s Dalmatincima. Pa na kraju krajeva, oni su moji ljudi, oni su mi najbliži, to je jedino i prirodno. Nisam ja ništa posebna – ja sam u većini slučajeva baš onakva kakvi su i oni. Naš temperament je isti.
Sve to dovelo me do toga da ka nikad dotad zavolim one koji su tu bili prije mene. Osjećala sam jako intenzivnu povezanost sa svojim precima i jednako intenzivnu želju da i svoje potomke donesem na svit baš tu. Počela sam i uživat u svim onim stvarima koje su me dotad nervirale. Pa neka je sporo, pa neka je kaos, pa neka je flegma – zapravo mi baš to i odgovara. Živčani sustav mi se posljedično počea opuštat, osjetila sam se sigurno i, gle čuda, želje da odem i napustim svoj kraj više nije ni bilo.
Kako je ta želja odjednom mogla nestat ako se ništa objektivno u mom životu nije prominilo? I dalje sam se bavila istim stvarima, i dalje sam zarađivala isto. Pa, prominila sam se ja i možda mi je baš to tribalo. Možda mi je tribalo da želim otić, da sve to zamislim, da se slomim i da se ponovno pronađem. Dalmacija je uvik bila dio mene i ja sam bila dio nje. Kroz Dalmaciju sam pronašla svoj put, svoje ciljeve, svoju sadašnjost i, nadam se, budućnost. A samim time, kroz Dalmaciju sam ponovno pronašla sebe. I stvarno, ništa mi na tom putu nije pomoglo ka ona i njeni ljudi.
Ko zna, možda bi mi i tamo negdi u Austriji bilo dobro, možda bi se stvari odlično posložile, ali to sad uopće nije moja briga. Ja sam tu i uživam u svim dobrim i lošim stranama moga kraja, jer toliko mu barem dugujem.
Leave a Reply