Neki dan sam bila u maloj kupnji potrepština za lito. Tipične stvari, šugamani, kupaći, kreme… U jednom trenutku pod ruke mi je doša gumeni prozirni neseser. Otvorila sam ga i onda je krenilo. Moj proustovski trenutak. Neseser, moj madeleine.
Odjednom me preplavija osjećaj neke poznatosti i vrlo brzo su uspomene počele navirat bez da ih je iko tražija ili pokuša prizvat. Ispunile su me cilu.
A onda sam svatila šta se dogodilo. Neseser je mirisa na nekakvu gumu. Na istu onu gumu koja je mirisala u našem djetinjstvu, po kojoj su mirisali rukavići, štramci, kola, japanke i dječje sandale za u more. I baš ka šta je u Combrayu pripovjedača mali komadić kolačića natopljenog čajem vratija u prošlost, tako je i mene otvaranje nesesera vratilo u lita mog djetinjstva. U lita našeg djetinjstva. U lita djetinjstva nekoga ko je rođen devedesetih u Dalmaciji.
I tako se jednostavno, glatko i nenadano u mene po ko zna koji put ušuljala nostalgija.
Ista ona nostalgija koja me pukne i kad čujem TBF-ov Alles Gut. Note i stihovi koji me vrate na višku pjaceticu di je kafić Lambik, u kojem se dosađujem dok odrasli piju kavu.
Ili recimo kad osjetim miris palačinki koje su me ka dite tako jako privlačile, ali bile su skupe pa bi se kraj štanda s palačinkama na viškoj rivi prolazilo spuštene glave i živilo za dan kad će se roditelji smilovat i kupit mi jednu. Jer ne, nisu bile iste ka one doma. Imale su ono nešto posebno. Ili je bilo do mojih dječjih očiju, ne znam.
Kraj tog štanda bija bi i štand s privremenim tetovažama. Dupini, sunce, škorpioni, kineska slova, ruže i srca. Ne moram vam ni govorit da roditelje za ovo ipak nikad nisam uspila nagovorit. Izgleda da sam im se onda sad, ka odrasla, išla osvetit pa stavila par trajnih tetovaža.
Doduše, znali su mi uzet privjeske s laserima, zelenima ili crvenima, s raznim nastavcima. I tako, razmišljajući o laserima, s viške sam rive nekako završila u Tučepima.
Kad smo već kod Tučepa, neki dan sam na plaži vidila i Ledo suncobran. Sigurno ga možete točno u detalje zamislit dok čitate. E, Tučepi su ih bili prepuni.
Nije mi lako jer me Ledo opet vratija na Vis. Koliko sam se samo naputovala dok ovo pišem. Škrinje s Ledo sladoledima. Plažni kafić u Stončici. Sasvim solidan izbor okusa za te godine na Visu.
Pijesak u kupaćem.
Pijesak u kosi.
Kule od pijeska.
Kule od karata za briškulu.
Tata koji me uči kako zbrajat punte.
Mogla bi ovako do u nedogled.
…
Na svakom kantunu mi prite mirisi, okusi, prizori i zvukovi koji mogu dovest do lavine proustovskih reakcija.
Moram se čuvat jer ne želim živit u prošlosti.
Još sam mlada, preda mnom je još jedno lito.
Leave a Reply